У граду бременитoм историјским догађајима, какав је Београд, мало је простора где је у релативно кратком периоду настало толико значења и симболике као што је Старо сајмиште. Током неколиком деценија овај простор је прошао неколико суштинских трансформација: био је симбол ширења града, привредног напретка, савремене архитектуре и повезивања са светом да би после неколико година постао место масовног заточења, смрти и разарања. Првих година после Другог светског рата постао је симбол обнове и изградње и један од центара уметничког стварања. Следило је предуго занемаривање и непримерено коришћење неких од преосталих сајамских објеката. Савременици смо враћања Старог сајмишта на мапу једног од важних места сећања Београда и првих корака његове трајне меморијализације.

Београдски сајам је свечано отворен 11. септембра 1937.године чиме је учињен први корак Београда на леву обалу Саве. До почетка рата априла 1941. године на њему су редовно одржавани пролећни и јесењи сајмови, као и бројне друге културне и забавне приредбе. Сајамски комплекс је био значајна архитектонска целина и састојао се из више павиљона са укупно нешто преко 14.000 квадратних метара изложбене површине.

Током агресије нацистичке Немачке и бомбардовања Београда априла 1941. објекти Сајмишта нису теже оштећени и релативно брзо су могли да се искористе за затварање великог броја људи. У масовним репресалијама немачких окупационих снага током гушења устанка у Србији у лето и јесен 1941. године стрељано је више хиљада Срба и Јевреја. До краја новембра практично је уништена јеврејска мушка популација, делимично и ромска.

Почетком октобра 1941. окупационе власти су почеле изградњу великог концентрационог логора у мачванском селу Засавици за интернирање заробљених устаника и преосталих Јевреја, делом и Рома. Због поплаве, за место новог логора 28. октобра 1941. је одређено Београдско сајмиште.

После комадања југословенске државе априла 1941. Сајмиште се нашло у саставу усташке Независне Државе Хрватске, на територији града Земуна.

Усташке власти су се сагласиле са молбом немачких власти из Србије да се изложбени павиљони искористе за интернирање Јевреја у логор уз услов да се логор снабдева храном из Србије. Команда логора је била у саставу немачке полиције (Гестапо), а припадници немачке полиције су и обезбеђивали логор. Почевшиши од 8. децембра 1941. у новоформираном Јеврејском логору Земун (Judenlager Semlin) интернирани су сви преостали Јевреји из окупиране Србије, углавном жене, деца и старци. Заједно са око 6.400 Јевреја у посебном павиљону је интернирано око 600 ромских жена и деце, чији мушки чланови су такође стрељани протеклог лета и јесени.

Услови заточења у великим хладним павиљонима током оштре зиме 1941/1942. године били су веома тешки и праћени су разним понижењима. Због болести, потхрањености и зиме током прва три месеца постојања логора у њему је умрло око 500 јеврејских заточеника. У истом периоду због тешких услова заточења у логору умрло је између 56 и 100 Рома, углавном старијих и деце. Остали ромски заточеници пуштени су до почетка априла 1942. У врху немачке полиције у Берлину у првој половини марта 1942. одлучено је да се јеврејски заточеници убију у самој Србији. У Београд је упућен специјалан камион–гасна комора са двојицом искусних припадника полиције. Од краја марта до 10. маја 1942. на путу од логора до припремљених јама на стрелишту у Јајинцима убијени су практично сви јеврејски заточеници. У Јеврејском логору Земун укупно је живот изгубило око 6.320 Јевреја, односно готово сви заточеници. Иако егзекуције нису вршене у самом логору, он је практично био нека врста логора смрти. Тела убијених, као и посмртни остаци других стрељаних спаљена су у акцији уклањања трагова злочина, коју је немачка полиција спровела крајем 1943. и првих месеци 1944. године. После убијања и преосталих јеврејских заточеника, највиши официри окупационе управе су се хвалили да је остало само још питање јеврејске имовине. Истицали су да је Србија прва земља у којој је „решено јеврејско и циганско питање“. Иако је Естонија била прва земља у којој су уништени Јевреји, Немачки команданти у Србији су истицали своје првенство и поносили се њиме.

На убрзано убијање јеврејских заточеника утицала су очекивања окупационих снага о обнављању устанка у пролеће 1942. Због све веће потребе немачке ратне привреде за радном снагом донекле је промењен поступак према заробљеним устаницима и њиховим симпатизерима у Србији и ван ње. У другој половини априла 1942. склопљен је договор између немачке полиције у Србији и усташке хрватске полиције о преузимању „политички непожељних елемената“ из логора у Јасеновцу и Старој Градишки ради упућивања у немачке логоре у Норвешкој.

Док су последње групе Јевреја почетком маја 1942. одвођене у смрт, у логор на Сајмишту почеле су да стижу прве групе заробљених партизана из Србије, а затим и групе заточеника из усташких логора. Тада је логор већ добио назив Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) и у њему је формирана нова команда. Основна намена логора је била да служи као место привремене интернације пре упућивања заточеника у немачке радне или концентрационе логоре. Логор је служио и као резервоар талаца за стрељања због устаничких акција против окупационих снага. Услови заточења, пре свега потхрањеност, болести и тортура узроковали су велику смртност заточеника. Она је достизала катастрофалне размере током лета и јесени 1942. после интернирања углавном српских цивила заробљених у великој операцији немачких и хрватских војних снага на простору Козара–Просара. Радно способни заточеници су крајем августа 1942. пребачени у оближњи логор немачке војнопривредне Организације Тот, док је велика група од близу 3.000 изнемоглих заточеника враћена у логор Јасеновац где су одмах убијени.

Први транспорти заточеника упућени су ка логорима у Норвешкој већ маја 1942. Међутим, због епидемија болести и слабог „квалитета“ радне снаге транспорти су прекинути управо у време великог прилива нових заточеника у лето 1942. Од краја августа 1942. почело је депортовање заточеника у логоре у Норвешкој, у Концентрациони логор Маутхаузен и у логор крај Солуна. Наредне године почеле су депортације у бројне друге логоре, међу њима и у Концентрациони логор Аушвиц, затим у радне логоре у самој Немачкој или у окупираним земљама, укључујући Србију. Међу заточеницима су били припадници или симпатизери партизанског Народноослободилачког покрета, у много мањем броју и припадници и симпатизери ројалистичког покрета отпора генерала Михаиловића и други противници окупације. Ипак, већином су заточеници били радно способни мушкарци, касније и жене, са подручја све већих војних операција на територији усташке државе. Они су великом већином били Срби, али су бројни били и босански Муслимани, Хрвати, Јевреји и припадници других народа. Од јесени 1943. у логору су на кратко интернирани и италијански ратни заробљеници, а затим припадници покрета отпора из Грчке и Албаније. Тиме је логор на Сајмишту постао главни немачки прихватни логор за цели европски Југоисток.

На ускршњу недељу 16. априла 1944. америчко ваздухопловство масовно је бомбардовало Београд и Земун што је настављено и наредног дана. Тада је тешко страдао и логор на Сајмишту у којем је погинуло близу 200 заточеника док је више стотина рањено. Са оштећеним и срушеним павиљонима, на месту изложеном бомбардовању, логор на Сајмишту је изгубио ранији значај. Од фебруара 1944. логор је био у надлежности команде немачке полиције у усташкој држави, а 17. маја исте године логор је предат на управу хрватској полицији. Све малобројнији заточеници су и даље били изложени тешким условима живота, тортури, повремено и убијању. Као и раније они су углавном депортовани у немачке концентрационе и радне логоре. У другој половини јула 1944. Прихватни логор Земун на Београдском сајмишту је распуштен. Средином септембра 1944. у логору су кратко заточени Јевреји, који су враћани са принудног рада у Бору. Током борби за ослобођење Београда и Земуна октобра 1944. павиљони некадашњег логора додатно су оштећени. Тада је почела послератна историја првог Београдског сајма, данашњег Старог сајмишта.

У Прихватном логору Земун је од почетка маја 1942. до друге половине јула 1944. године заточено укупно 31.972 заточеника. У логору или непосредно по одвођењу, живот је изгубило чак 10.636 заточеника, односно једна трећина доведених. Ове бројеве треба сматрати приближном доњом границом и интернираних и оних који су изгубили живот. Укупно, у Јеврејском логору Земун и у Прихватном логору Земун је заточено око 39.000 особа, од који је њих нешто преко 17.000 (43,6%) изгубило живот.