Логор на Београдском сајмишту (1941-1944).

У граду бременитoм историјским догађајима, какав је Београд, мало је простора где је у релативно кратком периоду настало толико значења и симболике као што је Старо сајмиште. Током неколиком деценија овај простор је прошао неколико суштинских трансформација: био је симбол ширења града, привредног напретка, савремене архитектуре и повезивања са светом да би после неколико година постао место масовног заточења, смрти и разарања. Првих година после Другог светског рата постао је симбол обнове и изградње и један од центара уметничког стварања. Следило је предуго занемаривање и непримерено коришћење неких од преосталих сајамских објеката. Савременици смо враћања Старог сајмишта на мапу једног од важних места сећања Београда и првих корака његове трајне меморијализације.

Због поплаве, за место новог логора 28. октобра 1941. је одређено Београдско сајмиште.

После комадања југословенске државе априла 1941. Сајмиште се нашло у саставу усташке Независне Државе Хрватске, на територији града Земуна.

Усташке власти су се сагласиле са молбом немачких власти из Србије да се изложбени павиљони искористе за интернирање Јевреја у логор уз услов да се логор снабдева храном из Србије. Команда логора је била у саставу немачке полиције (Гестапо), а припадници немачке полиције су и обезбеђивали логор. Почевшиши од 8. децембра 1941. у новоформираном Јеврејском логору Земун (Judenlager Semlin) интернирани су сви преостали Јевреји из окупиране Србије, углавном жене, деца и старци. Заједно са око 6.400 Јевреја у посебном павиљону је интернирано око 600 ромских жена и деце, чији мушки чланови су такође стрељани протеклог лета и јесени.

Услови заточења у великим хладним павиљонима током оштре зиме 1941/1942. године били су веома тешки и праћени су разним понижењима. Због болести, потхрањености и зиме током прва три месеца постојања логора у њему је умрло око 500 јеврејских заточеника. У истом периоду због тешких услова заточења у логору умрло је између 56 и 100 Рома, углавном старијих и деце. Остали ромски заточеници пуштени су до почетка априла 1942. У врху немачке полиције у Берлину у првој половини марта 1942. одлучено је да се јеврејски заточеници убију у самој Србији. У Београд је упућен специјалан камион–гасна комора са двојицом искусних припадника полиције. Од краја марта до 10. маја 1942. на путу од логора до припремљених јама на стрелишту у Јајинцима убијени су практично сви јеврејски заточеници. У Јеврејском логору Земун укупно је живот изгубило око 6.320 Јевреја, односно готово сви заточеници. Иако егзекуције нису вршене у самом логору, он је практично био нека врста логора смрти. Тела убијених, као и посмртни остаци других стрељаних спаљена су у акцији уклањања трагова злочина, коју је немачка полиција спровела крајем 1943. и првих месеци 1944. године. После убијања и преосталих јеврејских заточеника, највиши официри окупационе управе су се хвалили да је остало само још питање јеврејске имовине. Истицали су да је Србија прва земља у којој је „решено јеврејско и циганско питање“. Иако је Естонија била прва земља у којој су уништени Јевреји, Немачки команданти у Србији су истицали своје првенство и поносили се њиме.

На убрзано убијање јеврејских заточеника утицала су очекивања окупационих снага о обнављању устанка у пролеће 1942. Због све веће потребе немачке ратне привреде за радном снагом донекле је промењен поступак према заробљеним устаницима и њиховим симпатизерима у Србији и ван ње. У другој половини априла 1942. склопљен је договор између немачке полиције у Србији и усташке хрватске полиције о преузимању „политички непожељних елемената“ из логора у Јасеновцу и Старој Градишки ради упућивања у немачке логоре у Норвешкој.

Док су последње групе Јевреја почетком маја 1942. одвођене у смрт, у логор на Сајмишту почеле су да стижу прве групе заробљених партизана из Србије, а затим и групе заточеника из усташких логора. Тада је логор већ добио назив Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) и у њему је формирана нова команда. Основна намена логора је била да служи као место привремене интернације пре упућивања заточеника у немачке радне или концентрационе логоре. Логор је служио и као резервоар талаца за стрељања због устаничких акција против окупационих снага. Услови заточења, пре свега потхрањеност, болести и тортура узроковали су велику смртност заточеника. Она је достизала катастрофалне размере током лета и јесени 1942. после интернирања углавном српских цивила заробљених у великој операцији немачких и хрватских војних снага на простору Козара–Просара. Радно способни заточеници су крајем августа 1942. пребачени у оближњи логор немачке војнопривредне Организације Тот, док је велика група од близу 3.000 изнемоглих заточеника враћена у логор Јасеновац где су одмах убијени.

Први транспорти заточеника упућени су ка логорима у Норвешкој већ маја 1942. Међутим, због епидемија болести и слабог „квалитета“ радне снаге транспорти су прекинути управо у време великог прилива нових заточеника у лето 1942. Од краја августа 1942. почело је депортовање заточеника у логоре у Норвешкој, у Концентрациони логор Маутхаузен и у логор крај Солуна. Наредне године почеле су депортације у бројне друге логоре, међу њима и у Концентрациони логор Аушвиц, затим у радне логоре у самој Немачкој или у окупираним земљама, укључујући Србију. Међу заточеницима су били припадници или симпатизери партизанског Народноослободилачког покрета, у много мањем броју и припадници и симпатизери ројалистичког покрета отпора генерала Михаиловића и други противници окупације. Ипак, већином су заточеници били радно способни мушкарци, касније и жене, са подручја све већих војних операција на територији усташке државе. Они су великом већином били Срби, али су бројни били и босански Муслимани, Хрвати, Јевреји и припадници других народа. Од јесени 1943. у логору су на кратко интернирани и италијански ратни заробљеници, а затим припадници покрета отпора из Грчке и Албаније. Тиме је логор на Сајмишту постао главни немачки прихватни логор за цели европски Југоисток.

На ускршњу недељу 16. априла 1944. америчко ваздухопловство масовно је бомбардовало Београд и Земун што је настављено и наредног дана. Тада је тешко страдао и логор на Сајмишту у којем је погинуло близу 200 заточеника док је више стотина рањено. Са оштећеним и срушеним павиљонима, на месту изложеном бомбардовању, логор на Сајмишту је изгубио ранији значај. Од фебруара 1944. логор је био у надлежности команде немачке полиције у усташкој држави, а 17. маја исте године логор је предат на управу хрватској полицији. Све малобројнији заточеници су и даље били изложени тешким условима живота, тортури, повремено и убијању. Као и раније они су углавном депортовани у немачке концентрационе и радне логоре. У другој половини јула 1944. Прихватни логор Земун на Београдском сајмишту је распуштен. Средином септембра 1944. у логору су кратко заточени Јевреји, који су враћани са принудног рада у Бору. Током борби за ослобођење Београда и Земуна октобра 1944. павиљони некадашњег логора додатно су оштећени. Тада је почела послератна историја првог Београдског сајма, данашњег Старог сајмишта.

У Прихватном логору Земун је од почетка маја 1942. до друге половине јула 1944. године заточено укупно 31.972 заточеника. У логору или непосредно по одвођењу, живот је изгубило чак 10.636 заточеника, односно једна трећина доведених. Ове бројеве треба сматрати приближном доњом границом и интернираних и оних који су изгубили живот. Укупно, у Јеврејском логору Земун и у Прихватном логору Земун је заточено око 39.000 особа, од који је њих нешто преко 17.000 (43,6%) изгубило живот.