Велика разарања током агресије и немачка војна управа узроковали су тешке услове живота на немачком окупационом подручју у Србији. То је отежано и великим приливом српских избеглица из других делова Југославије, углавном из усташке Независне Државе Хрватске. У посебно тешком положају нашло се јеврејско становништво, које је било изложено пљачки, систематској друштвеној деградацији и сегрегацији. Јевреји су пописани, обележени жутом траком, имали су обавезу присилног рада, а њиховом имовином управљали су комесари. Све ове мере су кодификоване наредбом Војног заповедника у Србији од 30. маја 1941. Продужена рука немачке полиције у спровођењу мера против Јевреја била је колаборационистичка управа, пре свега Специјална полиција. После почетка саботажа и устаничких акција положај Јевреја још више се погоршао. Све јача антисемитска пропаганда је оптуживала Јевреје да су вође и финансијери устанка. Већ у првим објавама о стрељањима као кривци навођени су комунисти и Јевреји. То је коинцидирало са агресијом Немачке и њених савезника на Совјетски Савез 22. јуна 1941. и почетком последње фазе Холокауста, Коначним решењем, потпуним уништењем јеврејског народа на подручјима под контролом нациста и њихових савезника.
